... -Znaš ja Milu volim kao svoga sina, da ga imam. I ne bi til da mu se šta desi. Ovo more bit ozbiljna stvar čim se večeras sastaje općinsko vijeće, a usred leta. Načelnik je rekal da nas oće sve vidit gore i da niki ne more iz Brinja dok se stvar ne riješi.
-A to onda nešto ozbiljno.. –reče stari....

Kad smo došli kući, stara je sama odnesla kutiju u štalu, izvadila je peteja van. Tepala mu je i pričala kej ditetu. Odvezala noge, lipo polako. Onda ga je pogladila od glave do repa, rekla mu kako je vo sad njegova štala, a onda ga stavila med kokoše.

Živit u Brinju i filozofirat o životu baš i nema nekog smisla. Mislim, ča bi neki mogal pričat o životu kad projdeš kroz mesto i čini ti se kej da si došal u kakav grad iz vesternov, onakav pusti, u kom niki ne žive... Tako ja sada sidim pod slivom u voćaru, grickam slamku i pazijem da mi kakva pametna ne izletije iz glave.

...Ona je uvike upućena u sve ča se događa i ne događa u vom kraju. Zna svaku bolest od svakoga, sve ča je ki kome rekal, ki se s kime povatal, ki je koga nategnul, čija se žena po noći vozi do Palježa i sve ono ča i ne znaš da ti se desilo...

Josa Talent nadimak ni dobil zato ča je talentiran zbog nečeg, već kada ga je u osnovnoj školi učiteljica pitala neka ponovi ča je zadnje rekla, a on se digal i blisnul tekst iz Zagora kojeg je do tad čital pod klupom.

Dragi moji Brinjaci (i Brinjke naravno)!
Ča da vam kažem, mi u Brinju smo uvik bili vakovi. Radije ćemo zajebat nego pomoć. A kada neki zajebe one koji su meni dragi, onda kej da je zajebal i mene samog. Kada su mi rekli da se desilo to ča se desilo, iako nis baš dugo već niš napisal na vaj portal - odma sam se moral javit.
Rekli su mi isto da bi ni drugi mogli uzimat moje priče i mećat ih tamo kadi ih već misle mećat.
Pa bi ja sada rekal tim i takovima - (ima jedan brinjski izraz koji ću vaj red prekočit). Mesto toga ću bit kej fin pa ću reć -što god mislili metnut sebi, metnite si duboko.
Mene, moje priče ostavte vodeka di jesu. Nemojte ih kopirat, nemojte ih prepričavat. Ne trebate me ni pitat. Ja neću k vami, ja ostajem vodeka di jes. Sad bi rekli ni hadezejci - toteka je moj dom.
Ni od stoleća sedmog, ni bome ni od prije sto godin, ali ja ću uvik ostat uz dobre i prave ljude. Oni su vodeka, i koliko sam vidil oni su sve ve godine skupili puno sličnih njima. I zato ostajem tote i uzanji.
Vami ki isto ostajete reću da ću skoro dat još dvi priče na vaj portal. Makar i mesto knjige sve i jednu metnul i objavil vode. Al ću tote ostat.

Mile Rbina
(vaš, nego čiji drugi)

... Dok sam tako raskrečen visil, palo mi je na pamet kako sam još jutros bil normalan i hodal na dvi noge kej i svi ljudi...

Marke Leventina je od one sorte ka je cipljena protiv svake vrste rada. Kada smo navečer bili na pivi u varošu, pital me oću li mu doć sutra pomoć obilit slive. Kej i uvik kad me piva oblje iznutra bil sam sklon pomagat cilom svitu, a kamoli nebi Marki.