| Petej |
|
Živit u Brinju i filozofirat o životu baš i nema nekog smisla. Mislim, ča bi neki mogal pričat o životu kad projdeš kroz mesto i čini ti se kej da si došal u kakav grad iz vesternov, onakav pusti, u kom niki ne žive.
Osim možda nji par, al ti ionako spadadu u sortu dugoživećih – preživljavadu kroz sve sisteme i kroz sve vlasti.
O kakvom onda životu bi trebal razmišljat? Pogotovo jer ne smim razmišljat naglas, jer ako me stari čuje da spomenem politiku – glavu bi mi razbil.
-Mile, ča delaš? –čul sam staru iza sebe. Nekad mi padne na pamet da ona koda zna kad ja pomislim na nju da se odma mora pojavit. Tako mi se jednom desilo u birtiji negdi oko pol noć, taman smo se fino zalokali, kad sam se nešto sitil nje. Nisam stigal ni guc pive potegnut, kad je ona zašla unutra. Al neću sad o tom, ni baš lipa priča... Onda sam rekal: - Niš, eto malo meditiram.
-Dat ću ti ja meditaciju po toj ludoj glavi. – reče stara veselo.
-Baš je lipo vani. –reče. -Je. -I vo sunce baš lipo grije. –nastavi ona. -Bome grije. -I lipa je va Škamnica. -Aha, je. -Da se nisi sinoć opet napil kad ti je tako jezik zavezan, a? -Ma niis. Pa ča ti misliješ o meni? -Ča ja znam, samo pitam. -Ma daaj. Znaš da nis još od prošle subote. -Ma te i ne vidim, preko dana spiš, uveče odeš u varoš, ne kontroliram kakav dolaziš kući. Ionako znam po ulazni vratnic kakovi se ti i stari vraćate kući. -Ma daaj mama... pušti, vidi kakovo je lipo sunce.. -Je, je. Vidi kako i kokice uživadu. –reče stara. Pogljedali smo u nji. One su i dalje čupkale i gljedale svoja posla. -A jel znaš kad su kokoše u vrtlu da tu neće zmija doć, a Mile? -Znam mama, rečeš to svake godine kad nabaviš ku novu. -Pa kad je istina. Onda je malo zašutila, nešto je mislila u sebi, a meni je pasalo jer je vo sunce tako lipo grijalo. Prošlo je tako neko vrime, stara je gljedala okolo, pa u kokoše. Nešto je gruntala. -Mile? -Aaa? -Danas ćeš me odvest do strine u Kamenicu. -Zač? -Trebamo nešto donest od nje. -Ča? -Peteja. -Ča?? -Peteja. Ima jednoga, daće mi ga tako da mi pazije na kokoše, a i da bude pilićev. Neću svako malo trošit novce da kupim ku novu kokoš. -Ča će ti pete radi toga, pa ne potrošiš iljade kun svake godine na vu živinu? -Neka, treba peteja. Otićemo danas popodne. Ćaća je rekal da moreš vozit auto. -To valjda zato što misli oplest po rakiji gore. -Muči vraže! A i neka, bolje da ti voziješ, mene je ionako stra svaki put kad idemo iz Kamenice po ni zavoji. -Pa kad nikad ne dojde trezan od strine. -Neka, samo ti nemoj pit niš. Dosta mi je strava. A i pete bi mogal uginut. Onda smo nastavili mučat. Kokoše su malo stale, digle glavu i gljedale u nas, koda su znale da se o njimi priča.
Došlo je popodne, posli južine smo malo počinuli i spremili se. Stari je ispeljal auto iz garaže. Pregljedal je ulje, vodu, opalil nogom po svakoj gumi da vidi jel dobro napumpana. Onda je sel u auto i okrenul ključ pokretom kej da pali nuklearnu elektranu. -Nema do noga ča švabo napravi, kažem ja to. –tepal mu je. Ja i stara smo vani čekali da projde taj ritual. -Ajde otvorite vratnice, ča čekate? Stara i ja smo otvorili, stali sa svake strane i držali po vratnicu jer smo znali ča će dalje reć... -Držte te vratnice da vetar ne pune, još ćete i farbu ogrebat! – deral se kroz prozor. - Da, tata!– viknul sam. Jednom rukom sam držal vratnice, a drugom sam mu salutiral kej kakvom generalu dok je izlazil van. On me je pogljedal kej da bi me gađal volanom, al je to ipak bil švapski auto, a ti se ne rastavljadu bez razloga. Polako je ispeljal van, pažljivo smotal na cestu, kej da izlazi sa šleperom, a ne opelom oko kojeg ima još po tri metra mesta sa svake strane. Onda je stal na cestu, uključil sva četri, izašal van, poslušal kako dela motor i rekal: -Dobro, sad moreš vozit dalje. Samor polako, ne dalje od treće, drž se svoje strane, ne sici zavoje i ne prelazi pedeset. Pazi i da ti obrtaji ne padadu ispod dvi iljade, a preko tri ne prelazi, to ni dobro za motor. -Možda bi onda trebalo prebacit u četvrtu, a? –pital sam -Kakova četvrta, ne voziješ trke! -dreknul je.
Pogljedal sam ga i taman sam til reć kako neću onda ni vozit, kad je stara zazijala da joj je dosta slušanja gluposti i da idemo ća jer će se i noć spustit dok se mi odlučimo krenut.
Kad sam u Križpolju na ravnom potegal na 55 stari je odma dreknul da spustim gas i da nas oću ubit i da jebe nog ki me tako naučil vozit. Još je rekal da bi bilo bolje da sam išal u Ogulin polagat nego u Otočac, jer u Ogulinu imaju makar naj jedan semafor. Do Kamenice smo došli bez da sam prebacil u četvrtu, a van smo izašli svi troje sa parom iz ušij. Meni je izbijala zbog starog i njegovi prigovora, njemu zbog mene i moje „prebrze“ vožnje, a staroj zbog nas obadva. Strina je izašla van, stric isto. Oboje zdravi i veseli, ne znam jel zbog zraka il zbog dobre rakijice ku svake godine naprave. Stara i strina su se izljubile, stric je odma pozval starog na rakijicu: -Ooo rode, kadi si! Ajmo popit ku. -On ne smi, on vozije. – stari je odma uprl prstom u me. -Neka, ja ću sok, bilo kakav. – rekal sam. -Da sok... bemti čovika ki ne smi popit jednu malu za srce i krvotok.. – smijal se stric. –A va lanjska mi je baš dobro ispala... Stara, daj Mili napravi jedan sok! –zazival je. -Mile, kakav ćeš? Oš crni, žuti ili od bazge, domaći. -More od bazge, strina. -Oš s vodom ili radenskom? -S vodom, strina. -Evo saću odma, a neka ste mi došli, neka. Ča ima u varoši? -Ma nema niš, -odgovori stara- a jel znaš da je umrla Slave? -Ma daj, kad? –zaprepasti se strina. -Čera. A jadna. -Je, dobro kažeš, napatila se sirota – reče strina dok mi je nalivala radensku u bazgu. -Evo Mile, izvoli, vidi jel ti dosta sladak. -Fala strina. Otpil sam guc. – Je, taman kako treba. (skoro za dobit šećernu bolest). -A i vaša domaća voda ima dosta vi mijurićev. Stara me trknula pod stolom. Strina ni niš čula samo je rekla:
-A dobro onda.
Nastavile su pričat o najnoviji trači, ki s kim, ki koga, ki je vo, ki je no.. -Mi smo ti peteja uvatili, svezala sam mu noge da ne more bižat. A naću neku kutiju u ku ćemo ga stavit. -Tako tako, da mi ne zasere bunker u autu. –rekal je stari. Izašli smo van vidit ča to dobivamo. Stric je otišal po kutiju, dok je strina dolazila iz štale i nosila pivca pod rukom. Bila je to pivčina od koji deset kil, barem onako odoka. Noge mu svezane najlon čarapom, perje crvenkasto i zeleno, rep dugačak. Imal je ljut pogled kej i svi njegove sorte, a meni se činilo da vaj izgljeda ljuće neg inače kako izgljedadu peteji. Valjda je već duže bil zavezan. -A neka da se i tog majmuna rešimo – javil se stric dok je dolazil sa kutijom. -Zač? – rekal je stari. -Ma niš, on ti samo jako volije pazit na kokoše – rekla je strina i pogledala strica popreko. -E baš nam takav treba, rekla je stara. –Pravi petej će i ora zatuć, da ne podavije kokoše.
Strina je spustila peteja u kutiju, a on je gljedal u strica dok ju je zatvaral tako da mi se činilo kako je stric svakog trena bil spreman pobić koliko ga noge nosidu.
Još smo malo podivanili, a onda smo krenuli kući. A onda je iz bunkera zakukurkal i petej. To je bilo toliko jako da je stari zamučal u trenu, a i auto se malo zanesal jer sam se i ja prestrašil.
Stara je sjala:
|
