-Oću, oću, znam! Sam se moram malo sprtit više da dovatijem tu granu!

-Pa ajde onda! Sprti se da i tu slivu rešimo. Neću celi dan bit ovdeka, imam ja i drugog posla!

-Idem, idem. A onda sam u sebi tiše rekal da jebem i slive i pekmez i rakiju. Koda će propast 120 litar rakije i 50 kil pekmeza zbog tih desetak slivica...

-Sve treba obrat, tako se dela posal. –zaključila je kuma Mande i otišla sa punom kantom prema dvorišću.

-Imaš pravo, sve je od Boga dano i to treba poštivat. –reče mater i sa svojom kantom ode za njom.

-Ma da, sigurno će se  zemlja otvorit ako ostanu tri slivice neobrane na stablu. –gunđal je stari sa svoje slive, dok se  rastezal da oklati granu na koj je i njemu ostalo par komadi.
Ja sam krenul gori više da dojdem do tih sliv. Stal sam na jednu granu, staru kej i ostatak te slive. U sebi više nis znal ča bi mislil; o noj curici il o cigli i kuma Mandi.

A onda je ta grana pukla, i ja sam kroz mladice krenul nizbrdo.

Desna noga mi je zapela na prvoj rašlji na ku je naišla, a onako izderan vatal sam se za ča god sam se mogal dovatit. Jednom rukom sam uspil, al su mi druga ruka i druga noga ostale visit. A na noga ča je zapela se fino iskrenula da su mi se oči iskolačile.

I onda sam se zaderal iz petni žil.

Stari se taman bil rastegal kej balerina da dovati granu kad sam ga prestrašil svojim urlikom. Onda je zamaval po zraku, okliznul se na svojoj grani i nekako se u padu uspil dovatit druge i jače. Nogami je grebal po zraku i pokušaval se uvatit nečeg čvrstog.
Na licu mu se vidilo da već dugo ni bil izložen takovom naporu za tilo.

Stara je od strava skočila u zrak, kamo je poletila i kanta sa sliva ku je nosila.
Dok sam onako visil, a noga me bolila da su mi žile na vratu iskočile od deranja, kumu Mandu nis nigdi vidil.

-Ajme Mile! –Drž se saću ti pomoć! –vikala je stara dok je trčala prema škala ispod moje slive.

-Pušti njega, daj škale vamo, poginuću! –vikal je stari dok je visil na grani. Košulja mu se izderala jer je uspil i on zakvačit par mladic.
Stara se smela, više ni znala na ku će stranu. Onda je, kej i svaka mater ka se brine za svoje potomke, donila odluku.
Otišla je spasit mene.

-Jesi ti luda, beno jedna! Daj škale vamo, ubiću se ako padnem!! –deral se stari.

-Nisi visoko, samor se drž! Mile će past na glavu ako ga ne skinemo! - Ni se dala stara.

I dok je stari kljel sa svoje slive i držal se kej mačka, stara se sprtila na škale i penjala se do mene.

-Ma dobro sam, držim se, al mi se noga zaglavila u rašlja. –rekal sam joj.

- Odi starog spusti doli, prije neg ča se razbije.

Dok je stara salazila doli, pojavila se kuma Mande. Sa glave su joj se cidile zgnječene slive. Kad je čovik onako malo bolje pogljeda, onda je vidil da ima jos sliv po sebi.

Kuma Mande je inače sitnije građe, jača i zdepasta. I da bi mogla prebacit kantu sliv u badanj, svake godine smo joj stavljali dvi malene stoličice na ke se penjala. Tako je bila veća od bačve i ni bilo problema. Kašnje je rekla da se taman nagnula nad bačvu izvadit jedan listić od slive kad sam se ja izderal.
Toliko ju je prestrašilo da je sunula na glavu pravo unutra.
A slive su bile sočne, prezrele.
Sreća da je badanj bil skoro pun pa je lako mogla van.

Sad je i ona prestrašeno trčala prema slivaru jer je mislila da je starog ili staru srce uvatilo. A onda je vidila mene kako visijem. Stara je došla sa škala pod drugu slivu, namestila ih pa se stari  nekako spušćal.

Mande je stala ispod moje slive, podbočila ruke i gljedala me pogledom kaj ubija na dva kilometra. Na glavi sam joj vidil košćice od zgnječeni sliv. Puvala je kej bik. Što od trčanja, što od strava, a što zbog mene što sam joj priredil kupanje u badnju.
Onda su došli stari i stara i stali ispod, pokraj nje.

Stari je pokušaval shvatit kako ja to visim.

-Kako? Lako. Podrezat ćemo slivu. –dala je Mande prijedlog. –Otiću ja po motorku.

I dalje me bisno gljedala, a ja bi se mogal zakljet da je to ozbiljno i mislila.

-Ma daj ne melji! Kakva motorka? Pa neću valjda rušit slivu, ta mi je posebno draga, posadil sam je kad se Mile rodil. – rekal je stari.

Ja sam slušal vu diskusiju odozgo i nisam mogal verovat o čemu oni meljedu.

-Ma jeste vi poludili il ča? Donesite pilu da vu granu odrežem, ne mogu nogu izvadit, zaglavila se u rašlja!  A i ne mogu se više držat!– vikal sam ja odozgo.

-Neš tu granu rezat! Na toj uvik ima puno sliv! –vikal je stari u obranu svoje ljubimice.

-E brige me! Noga će mi puknut! – Sad sam već bil živčan.

-Idem ja po pilu! –reče stara i otrča u radionu.

-Tako je to kad se ne mislije dok se dela posal. –rekla je Mande i šećala u krug oko slive. Sa glave je skidala ostatke sliv i gledala ih onako zgnječene u ruka. Usput je pljunula, samor ne znam jel zbog ke slive u usti.
Onda je pogljedala gore u me pa opet počela puvat.

Stari se sprtil po škala do mene i mjerkal bil se kako noga mogla izvuć bez da se grana izreže.

-Znam! –reče. –Rasparat ćemo tenisicu pa'š moć izvuć nogu.

-Neš ne! Vo su adidasice, dal sam dosta novac za nji. Pili tu granu! –još malo i ja ću počet puvat kej Mande.

Stara je u međuvremenu dotrčala sa pilom u ruka, pružila je starom i rekla da pazi da mi nogu ne prepilije.

-Bolje nogu nego granu.. –promrmljal je stari.

-Znaš ča, zapaliću ti tu slivu, daj reži više tu granu, puknuće mi noga! –sad sam počel vikat.

I stari ni imal kamo. Prepilil je granu, mislim da si je i komad srca prepilil usput. Sigurno je u sebi svaku slivu prebrojal koliko bi ta grana mogla rodit u naredni godina.

Slobodan, spustil sam se doli. Šepajući sam otišal u kuću, stara je išla smenom da mi stavi obloge na zglob.

Mande je otišla svojoj kući, rekla da se ide oprat jer su joj košćice zašle na nezgodno mesto.

Stari je ostal u slivaru i gljedal u granu na zemlji. Valja je razmišljal kako bi je pricipil nazada na slivu.

U kući je stara nazvala doktora da dođe na intervenciju jer mi je zglob otekal kej jabuka. Čul sam ju kako objašnjava na telefon ča mi se desilo. Onda je očito doktor rekal da ima neku drugu hitnu intervenciju jer je stara pitala da ča će sad ona napravit. Pažljivo je slušala upute i onda ih ponovila da ne zaboravi:

-Ladne obloge i dva andola?... I namazat zglob rakijom?... Al nemamo više rakije, a slive jos nismo ni obrali...  Onda samo dva andola?... Dobro dotore.

Doktor je spustil slušalicu jer je valja imal pametnijeg posla. Stara je isto spušćala slušalicu i samo rekla da je naj ki je njemu dal diplomu sigurno bil alkooličar.
Onda je došla k meni i prominila mi ladne obloge. Gljedala me u oči, pa u moj zglob, pa opet u oči i reče:
-E moj Mile, dobro si i prošal, moglo je i gore bit.

-Ma biće dobro, mama. Nemoj se sikirat. Sutra sam ja opeta na slivi.

-Neš ne. One dvi slive ke su ostale, moredu i ostat. Neće se zemlja otvorit ako se ne poberedu.

-Znaš ča? I ja mislim. –rekal sam i zavalil se na jastuk kog mi je podmetnula pod glavu. Onda je otišla po još ladne vode za oblog.

A ja te godine nis jil pekmez.
Čim bi vidil teglicu š njim, odma bi se sitil kume Mande u bačvi, sliv ke su zašle ki zna kud pa bi mi prisel i pekmez i slive.