Niz slivar se čul urlik kej da nekog koljedu. Stara, ka je nosila kantu sliv, skocila je uzrak i istresla sve slive u travu. Stari, ki je bil na drugoj slivi okliznul se između gran i da ne bi pal uvatil se za prvu jaču granu do sebe. Ostal je visit na dvi ruke, dok je nogami grebal kej mačka da se vrati na čvrsto.

Onaj ki se deral držal se jednom rukom za jednu granu, drugom rukom je mlatil oko sebe, jedna noga mu je visila slobodno dok je druga bila zaglavljena med rašlje na slivi.

Taj neki sam bil ja. Dok sam tako raskrečen visil, palo mi je na pamet kako sam još jutros bil normalan i hodal na dvi noge kej i svi ljudi...

Lipe stvari nikad ne  trajedu dugo. Moje nikad duže od jutra. Taman sam sa jednom purgaricom bil na plaži. I fino smo  ležali na velikom ručniku i sunce je zalazilo. Na plaži ni nikog bilo, more toplo, zrak topal, njezin gornji kupaći baš i ni mogal sakrit svu raskoš ku je imala.
Čak ni bilo ni Marke u blizini da mi pokvari doživljaj. A ni ni bila ona purgarica ča je sa svojom frendicom mene i Jivu bacila pod stol mrtve pijane. I dok sam ja tako milo gljedal unju i ona milo gljedala ume, i razmišljal ča ćemo sve delat čim se sunce potopi u more, ona me onako pogljadije po licu, pogljeda me onako, još milije, pa onda reče jednako milo; Mile...

Ja joj odgovori; E?

A ona će  jopet, al jače; -MILE...

-DIŽ SE MRCINO JEDNA, OPET SPIŠ DO PODNE!

Imala je isti glas kej moja stara pa sam se malo prestrašil..

-MILE!

I kako je poplun odletil samene, tako je i moja purgarica odletila nekom drugom u san.  Još uvik pod šokom kako se lipa cura dere isto kej i moja stara, polagano sam došal k sebi i vidil staru kako stoji nad manom,  pobočila ruke i govorije:

-Dal se ti misliš više dignut il ne?

-Aa?

-Dal se misliš dignut više? Do kad ćeš spat? Podne je već. Znaš da danas imamo posla, treba slive obrat. A još treba i najlona kupit. Diž se!

-Slive? Ke slive?

-Naše, medvide jedan! Jesam ti lipo rekla da ne ideš po birtija sinoć? Al ne! Ča bi mene Mile slušal! Moral se ić napit! Postaćeš alkooličar kej stric Mata!

-Ma nis se napil! Ča me napadaš odma izjutra? Saću se dignut.

-Izjutra?? Ma je podne, leventino jedna! Diž se i odi u varoš kupi najlona, onaj od lani se poderal, treba ga zaminit.

-Dobro, dobro, evo saću. Pušti me da se obučem. I odi ća da se mogu dignut, sram me pred tobom.

-Sram?! Predmanom?! Ma sam te ja rodila, nesrećo jedna. Ajde, diž se.

I stara ode van iz moje sobe, a ja sam ostal u žalovanju za lipom purgaricom i razmišljanju ča se sve moglo dogodit da je još potrajalo ku minuticu.

Tako sam došal u kuinju, stara je nešto pripremala.

-Ima ča za jist?

-Nema niš. Odi kupi najlon, tu su ti novci. Kad se vrneš dobićeš i jist.

I fino me stara gladnog istirala iz kuće. Tad sam prvi put požalil ča u Brinju nema oni kioskov sa pečeni kobasica i renovkami. Kako bilo, imalo je efekta jer sam bil prije nazada nego tamo. Najlona je srećom još bilo jer ta roba ne traži kruva i ni pokvarljiva pa ga pametni trgovci uvik imadu. A znadu i da u vom kraju ima i dosta sliv...

-Pa kad bi se moglo, ni to ni tako loša ideja.. –promrmljal sam onako više za se.

-Ajde daj taj najlon, rastegni ga vodeka ispod ve i ispod ne tamo. Svaki ćemo na jednu. Onda ćemo skupit na rpu dok stara i Mande ne dojdedu sa kanta.

Rastegal sam najlon dok je stari namešćal škale na jednu slivu. Onda se sprtil gore. Onda sam ja uzel škale i otišal pod drugu. Slive su bile već starije, a to je značilo i visoke. A ve godine ih baš i nismo obrezali kako treba, pa su sad sa svake grane štrljile mladice pune trnov. To sam inače trebal ja obavit, al me Marke smuval... Sad sam stajal ispod jedne takove i gljedal kroz ku stranu mi se najbolje sprtit a da se ne iščišem.

-Ajde, sprti se gore i počni trest, nećemo valjda celi dan izgubit vodeka? –vikal je stari sa svoje slive.

I ni bilo druge. Krenul sam gori. Naravno da sam se iščišal već na prvoj grani. Stari je već svoju slivu klatil, a one su se, plave i vesele bacakale po najlonu.
Konačno sam i ja svoju slivu počel trest pa se i ispod mene vidilo da nešto delam.
Nakon što sam triput zatresal kej majmun, uspuval sam se pa sam počinul držeć se za dvi grane, a stajal raskrečen na još dvi.
Onda me počelo kopat u glavi kako je to glupi posal i ki ga je izmislil takovoga... i ki je izmislil pečenje rakije i pekmeza.. i ča to nama treba kad svake godine platimo kotal toliko da si moremo kupit rakije koliko nam treba u kući.
Mom starom vlasnici kotlov inače ne uzimadu ušur u rakiji nego mu uredno naplate u devizami zato ča je delal u Njemačkoj. A stari se neće krstiti i kupit svoj kotal jer kaže da to nami ne treba. Nema veze ča svake godine posadije dvi-tri slivice na ovi dvajst koji već jimamo od kad sam se ja rodil.
I tako se ni ki imadu kotal svake godine otimljedu ki će se starom ponudit za peć, on svake godine uredno plati i to dođe kej neki začarani krug kojega niki neće prekinut. Završili smo svaki sa svojom prvom slivom i krenuli na drugu.
Ispalo je da ja starom podmećem škale da se on prvi popne. Onda idem ja. Kad završi, stari gljeda sa svoje slive kako ću ja otrest da mi reče jel dobro i jel ostala možda ka sliva negdi, pa se tek onda mogu spustit doli i metnut škale da i on more sać. 

I ni se nikako dal prominit taktiku, jer je ispalo da me vako more bolje kontrolirat. A usput smo pazili da se brzo vrnemo natrag u visine, prije neg dođedu stara i kuma Mande, da se ne bi još morali saginjat i brat slive u kantu.
To je ipak posal rezerviran za žene, dok se muški klataridu med grana.

-Kadi su ti prijatelji? Ča niki ni došal pomoć? – pital je negdi sa pete slive.

-A svi su morali nekud ić ili imadu svoje slive za obrat. –vikal sam između dva trzaja.

-Aha. Moš mislit kako jesu. To su sve leventine, i samo se izvlačidu od posla. Bitno da slušadu nu divljačku muziku. –grintal je stari.