Marke Leventina je od one sorte ka je cipljena protiv svake vrste rada. Kada smo navečer bili na pivi u varošu, pital me oću li mu doć sutra pomoć obilit slive. Kej i uvik kad me piva oblje iznutra bil sam sklon pomagat cilom svitu, a kamoli nebi Marki. Negdi između pete i šeste boce, za vrime dok je Marke razrađival strategiju kojom ćemo okrečit voćke, kroz glavu mi je proletilo da bi mogal zapravo sam odradit taj posal. Kej i uvik kad se ide delat s Markom.

Al, jebiga, piva mi ni dala da se zajebem i slažem da imam drugoga posla. Ne kaže se džabe da pijan govori ono ča mu pijača kaže. Kad je sat zazvonil u 7 ujutro, kej da me je neki opalil po glavi, tako mi je zvonilo. Uz muku sam se digal i otišal na umivanje.

Stara me u kujinji gljedala kej da sam pal s kruške dok sam roval po kredencu i tražil kafu.
-Ča si se ti tako rano digal?
-Ma idem Marki pomoć voćke okrečit.
-A to će bit posal... –reče mater.
-Ima kafe? –pitam i pravim se da nis čul.
-Je. Ćaći sam skuvala. Digal se prije tebe i otišal u šumu.
-Pa jel njemu ča ostalo?
-Eno ti tamo na šparetu. Nekako mi izgljeda da bi ti soc najviše pasal jutros.
-A daj mama, nemoj me klat ranom zorom...

Odem do špareta, bilo je taman gutljaj kafe i pol kile soca. Mogal si žlicu za juvu stavit da stoji ravno unutri. Stari volije jaču kafu.
-Idem ća. Popit ću negdi u Brinju.
-Odi, odi. -Reče mater i ode u špajzu.
Izašal sam van i negdi prema prvoj birtiji naletim na Marku.
-E baš dobro ča si došal. Idemo na kafu, onda moram ić u skladište kupit kreča.
-Pa ča to nisi već pripremil? – pitam.
-A kad? –reče Marke tonom i gestom kej da sam vodi Njujoršku burzu.

Na kavi smo pretresli ratni plan, malo podivanili sa šumarima ki su kasnili na posal jer su se već zalokali rano izjutra. Onda je Marke sel u auto i otišal do skladišta, a ja sam produžil njegovoj kući. Čim sam ušal kroz vrata dočekala me njegova baba:
-O Mileee. Blažene oči ke te gljedadu!
-Bog baba! Ma ste i vi rano ustali! –rečem ja.
-A jes jes. Moram pilićem dat jist. Već pijučedu kej blesavi. U voj kući ih ionako nema ki naranit.
-Ma nemojte tako. Uvik ima, samo su prezaposleni.
-Aha.. jesu jesu. A jesi vidil moje kokice?
-Nis stigal još. To za klanje?
-Ma kakovo klanje – reče baba – to sam ja prije misec dan zela nesilice u veterinarskoj.

Izašli smo u van, tamo je u maloj ogradici usred dvorišća bilo 10 pilićev. Kad su vidili babu tili su izletit iz tog priručnog kokošinjca, al su bili stari jedva misec i nisu mogli nego prvat naokolo.
-Morala sam ji ogradit jer ne smidu još bazat po dvorišću. Mogal bi doć or i sve ji podavit. –reče baba.
–A lipi su mi. Bit će jaj.
-Neka Bogu fala. –rečem. -A jesu. Lipi su, baš.
Baba je bacala posije pomišane s vodom, a živad je skakala jedna preko druge da bi došla do zdele sa ranom.
-U veterinarskoj su mi rekli da su to od one najbolje sorte nesilic. Rekal mi je Frane da, ako se pravilno ranidu, da bi svaka trebala dat po 30 jaj na misec. –baba je cvala gledajuć piliće.
-Ča toliko? –čudil sam se.
-Je je. Toliko. A on zna. Pa on je živinar.
-A dobro, ako on kaže.
-A ti si došal Marki pomoć, a? Blago meni, da vas ni, ja bi morala sve sama okrečit. U ovoj kući ionako nema ki delat.
-Ma nemojte tako. Nego, kadi su vam četke?
-Eno tamo u šupi. Ja sam čera sve pripremila. I kante isto.
-Idem ja po nji.
-Odi odi. Grem i ja za svojim poslom.- ode baba u kuću i sa vrat se okrenu da bi još jednom vidila svoje piliće. -A lipe moje kokice. –reče i zatvori vrata.

Dok sam ja rovaril po šupi i izvlačil kefe. Pojavil se Marke.
-Jebiga, malo sam zakasnil, moral samo otić na kafu sa Perom.
-Ma nisi se trebal žurit –rečem već lagano ljut.
-Sad ćemo mi to. Taj čas. –reče Marke. –Daj kantu.
Dodam mu staru kantu od Jupola.
-Vidiš, najbitnije ti je da se u smjesu stavi dosta kreča. Čim gušće to bolje. Nasipaval je u kantu dok ni bil zadovoljan sa omjerom.

-Nemoj pregusto. Neće bit dosta, ima puno sliv. –rečem.
-Neka neka. Ne smi gamad doć na slive. –reče Marke kej da je doktoriral na krečenju. I doda:
- A moraju se i belit da se vide sa ceste.

Kad je napunil kantu krečom i dodal vode, onda smo to izmišali sa kefa unutri.
-Idemo do sliv. Daj skupa ćemo nosit.
-Neka ja ću. Ti ponesi kefe. –reče Marke.
To mi je nekako pasalo jer se nis til zasrat već na početku posla. Marke je zgrabil kantu od Jupola, pa se zaletil prema prvoj slivi. Negdi taman kod kokošinjca i babinih pilićev ki su još bili na padeli spotrkne se i poleti naprvo. Za njim poleti i kanta Jupola. A onda se oboje istresedu ispred pilićev. Onaj kreč prsne okolo i zalije piliće na padeli. Kako je palo po njimi tako nasta trka i klapušanje unutar žice.
Marke se digal.
-Aupičkumaterinu! I ja i kreč!
-Jebeš kreč. Jel tebi ča? –pital sam, a u sebi sam se smijal da me želudac zabolil.
-Ma ni mi niš. Vidi piliće.
Pogljedal sam u piletinu. Bili su beli kej obični pilići. Sad su samo prestrašeno gljedali i otresali perje sa vrata i krila. Većini se cidil kreč sa kljuna.
-Baba će popizdit. –reče Marke. I doda: -Aupičkimaterinu.
-Imaš šlauf? Da ih operemo? – rečem.
-Ma nemam, popucal je, a još nis kupil novoga.
-A da donesemo u kanti vode iz kuće?
-Nee. Mogla bi baba vidit pa će pitat ča smo već potrošili kantu. –reče Marke. –ma znaš ča? Možda kad se osušije na njimi samo otpadne pa se neće vidit.
-Jako pametno. A slive? –rečem?
-A jebiga, napravit ćemo s onim ča je ostalo.

Ni baš bilo vrimena jer bi se kreč na pilićima mogal ošušit, pa smo nas dva nabrzinu premazali slive. Al kako je većina kreča završila tamo di ni trebala, ono ča je išlo na voćke jedva da je premazalo koru. Kad smo završili posal, pogljedali smo uradak... Tamna sivasta kora na sliva dobila je samo lagani premaz pa je izgljedala malo svitlije.
-Ma dobro je to. –reče Marke. –Neće gamad gore.

Nekako nis bil siguran u to, ali ča je tu je. Trebalo se sad pozabavit piletinom prije nego baba vidi. A baba je izašla van.
-Dico, ote pivu popijte! –pozvala nas.
-Evo baba, saćemo! –Odazval se Marke na brzinu.
Zaletili smo se prema njoj i dok smo uzimali pivu pazili smo da je okrenemo od pilićev da ne vidi.
-A vridnjaci moji jedini! -tepala je baba. -Ne znam ča bi bez vas. U voj kući niki niš ne dela, samo moj Marke. A i ti Mile voliješ doć i pomoć.
-A mora se. –rečem. –Ki će si pomagat ako mi sami sebi nećemo?
-Jimate još puno? –baba će.
-Ma kakovi, već smo skoro gotovi. –reće Marke.
-E kad prije?? –začudi se baba i okrenu prema sliva.
-Pa ča ste obilili, niš se ne vidi?
-Pa neš vidit jer je oblačno pa se ne beli kej na suncu. A nisi ni ćale ponesla. –snašal se Marke.
-A jee moj sinko, ma si u pravu. Kad bolje pogljedam onda se vidi. A i to vrime se minja svaki dan pa me već kosti bolidu. Jopeta će bit kiše... joo meni, jadna ti sam vako stara..

Marke i ja smo se na brzinu pogljedali nako preko boc pive. Dobro je prošlo. A onda je baba rekla:
-Niš dico, samo vi delajte, ode ja do svoji pilićev...
Skočili smo oba, Marke je probal reć da smo gladni i da bi bilo dobro čagod narezat, ali je baba bila brža. Toliko je volila svoje piliće. Onda je stala ispred ogradice.