-Ča je ovo?? Čiji su vo pilići??!
Pilići su u međuvremenu pročeprkali zemlju i piljotinu tako da su sakrili kreč sa zemlje. Ostali su samo oni, beli i veseli.
-Pa ča nisu tvoji? –pital je Marke jer mu ni niš pametnije palo na pamet.
-Ma nisu, moji su bili smeđe-crvenkasti, ma si ih i sam vidil! Vo su obični beli za klanje! A kadi su moji pilići? – pitala je baba sad već sa tugom u glasu.
-A da to nisu od one sorte koja minja perje dok su mali? –pital sam ja.
-Aa? –zinula je baba. Biće da joj je to ča sam rekal jednako glupo izgljedalo kej i meni.
-Ma znate, ono kej oni konji koji kad se oždribidu svi su crni, a kad malo porastedu postanedu beli. –nastavil sam pametovanje.
-E da, to su ni konji iz Lipic! –skužil je Marke pa nastavil.
-Ne iz Lipic, majmune. To se kaže Lipicaneri.
-E pa lipicaneri i jesu iz Lipic. –nastavil je Marke. –To smo učili u školi.
Prekinula nas je baba.
-Ajooooo meni majko moja jadnaa tii saaaaaaaaam! –pa se uvatila za glavu.
-Jebo majku svoju naj iz veterinarske ča mi je to prodaaaaal!!
-Nemojte tako, možda ni on ni znal! – rekal sam.
-Ma ča ni znal! Svi oni gljedadu kako bi nas penzijonere kadi zakinuli. Ajooooooo!!
-Ma daj baba, nemoj sad dramatizirat! –rekal je Marke. –Kokoš je kokoš. Ionako će prije il kašnje završit u padeli ili protvanu.
-Vo ni bila kokoš za jilo! –dreknula je baba. –Ja ću sad policiju zvat! Nećedu oni mene varat!
-Ma kakva policija, zbog pilićev? Pa jesi ti poludila, ča će selo reć? – Marke se sablaznil.
-Neka kaže ki ča oće! Dosta je bilo tog! Najlakše je po sirotinji! –baba je zakuvala.

-Ja mislim da bi bilo dobro prvo otić u veterinarsku vidit ča je. Možda su se oni zabunili? –rečem.
Baba se malo zamislila, al joj je i dalje bis izbijal na uši i oči.
-Bravo Mile, dobro si se sitil! –rekal je Marke. –Evo baba, da se ti vako ljuta ne ideš svađat gori, mogli bi ji Mile i ja otpeljat pa da vidimo ča je. Ako su se oni zajebali, onda ćemo ji vratit nazad i uzet druge?
-O dica moja draga, bil vi to napravili? –reeč baba, sad već malo smirena vom idejom.
-Ma kako nebi? –reče Marke –Vidiš kako smo i slive brzo okrečili, tako ćemo i vo brzo rešit.
-Ooo draga moja i dobra dica! Saću vam nać kutiju u ku ćete ji metnut! –reče baba i brže ode u kuću.

Nas dva smo se pogljedali, već i sam ne znam ki put u vom danu. A onda je Marke rekal:
-Aupičkumaterinu. Dobro smo se snašli.
-Aupičkumaterinu. –samo sam dodal.

Baba je izašla sa kutijom pa smo piliće potrpali u nju. Stavili smo ih u bunker Golfa jedinice čija se vrata nisu smila jako zalupit od truleži jer bi se sav raspal. Alli Marke je bil ponosan na taj auto i ne bi ga dal za niš na svitu.
-Malo troši. Zaboraviš kad ga natočiš. A i ulje moraš dosipavat svaki sto iljad. Ne bi ga dal, nema ti novac!- Reče kad smo seli unutra i kad je dernul s vrati.
-Marke, sunce moje! –zazvala je baba kroz šajbu.
-E baba?
-Ako nemadu crljeni nesilic, vrati im ve nazada, a oni neka ti onda vratidu novce!
-Nema problema, sve ću ja sredit. –reče Marke, kresnu auto i mi izjurišmo iz dvorišća na cestu.
-Kamo ćemo? –rečem.
-Pa u veterinarsku! –reče Marke.
-Jesi ti munjen? Pa pilići su ofarbani!
-Apuičkumaterinu! Skoro sam zaboravil! –Marke kej da se sad probudil.

Na brzaka smo sagljedali situaciju i odlučili otić na Brodić. Tamo ionako već duže niki ne zalazi, još odkad je „grom pukal“ u branu. Parkirali smo auto, odma iza mostića izvadili piliće iz bunkera pa u plićaku do mosta oprali pile po pile. Sve smo se bojali da ipak ki ne naleti. Kad smo završili, piliće smo pustili da malo gacadu i lovidu punoglavce. Onda smo zapalili po cigaru.

-Dobro je.. –reče Marke –sve se opralo.
-Je.. –rečem dok sam vukal dim.
-Dobar dan! –začulo se iza nas.
Okrenuli smo se kej opareni.

Iza nas je stajal Stipa koji žive malo dalje od Brodića.
-Ča se dobroga dela? –pital je. –Malo je rano za rake vatat. To treba unoć. Dok je govoril, gljedal je piliće i u sebi se valjda pital čiji su...
-Ma kakovi raci.. –Marke će – Došli smo okupat piliće.
-Pa ča se pilići kupadu? –začudil se Stipa.
-A da.. to su vi novi, uzgojeni u inkubatoru. Rekli su nam u veterinarskoj da ji je dobro jedamput misečno oprat u čistoj vodi da ne dobijedu tekuti.
-Pa ča prašak za tekuti ne pomaže? –pital je Stipa.
-Ma vraga, tekuti su postale otporne na njega, kažedu da ji ladna voda najbolje ubije. Al prije toga treba krečom. –dodal sam ja.
-Vidiš vraga, nis znal. A i bolje je tako, niš ni zdravo čime god da se šprica. Od salate pa do pilićev. Prirodno je najbolje. Svećedu nas potrovat s tom genetikom. –reče Stipa, a pritom nas je gljedal kej da smo sad pobigli iz ludnice.
-Ma je.. prirodno je najbolje. A vako se uštedi i na rani jer pojidu muv i punoglavcov iz potoka. –završil je Marke.
-A niš, samo vi delajte, ja moram svojim poslom. Ajte Bog. –reče Stipa.
-Bog.
-Živili.

I ode stipa. Vrag zna ča je nakon vog razgovora mislil u sebi. A mi smo ugasili čike, pokupili piliće, što je malo potrajao jer se njimi sviđalo na novom mestu pa se nisu dali nego su bižali naokolo.
Onda smo piletinu odnesli babi, ku su obljale suze radosnice jer je jopet dobila svoje nesilice. Rekli smo joj da su joj u veterinarskoj rekli da se ispričavadu zbog greške i da joj dajedu još 5 nesilic samor da ne priča nikome. Baba je bila sretna kej nikad do sad i cilo vrime je govorila kako je vo prava država i kako se brine za sirotinju i penzijonere.
Kad smo izašli iz njegove kuće, Marke i ja smo zbrojili novce koliko nam je još ostalo kad smo kupili pet novi nesilic za „ispriku iz veterinarske“. Ostalo nam je taman za dvi pive u birtiji.

I otišli smo popit. Nakon prvog ladnog gutljaja dogovorili smo se da nikom nećemo pričat o krečenju i pranju pilićev. Stipi ionako niki neće virovat ako i kaže da smo u potoku prali piliće od tekuti.
A i ki bi nam pametan opće viroval?